Beograd-Skopje-Ohrid-Skopje-Albanija- Crna Gora-Beograd

[bibazoki]

  Evo drugari konačno završih moj "putopis". Što sam stavio navodnike? Pa nit' sam pisac, niti putopisac. Pokušao sam da što detaljnije i što živopisnije opišem šesnaestodnevno mlaćenje PANDICOM po Jugo-Zapadnom Balkanu. To i nije neka avantura, mada sa obzirom kuda smo sve putovali, a imajući u vidu da su relativno retki naši ljudi koji su tamo išli, poseno u Albaniju, mislim da će dobro doći budućim avan-turistima koji odluče da krenu našim tragom. Tekst je dugačak  pa ko nije zaintertesovan i ne mora da čita. Ali ako odlučite da idete tamo, svakako pročitajte. Nadam se da će vam naše iskustvo koristiti. 

           



      Hvala! 

[bibazoki]

Prvi dan

Po Marfijevom nalogu, ne može bez problema. Kada smo se spakovali, i kada sam ispred zgrade startovao motor, upalila se „gremlin lampica“.  Nije se palila od kada sam kupio autić... Samo da me sekira i ništa drugo. Ali, kako sam čitao po forumu, znao sam da se to dešava.  Inače, pre puta mi je majstor Boban promenio dihtung ispod glave motora, uradio kompletnu defektažu i rekao mi da je auto spreman za put, i to ne do Ohrida, nego do Teherana (gde baš nismo imali nameru da putujemo, barem ne ovom prilikom). Bez obzira na to što lampica uporno svetli, krećemo oko 15 sati.
Izlazimo na auto-put (tako se zove samo zato što se debelo plaća) prema jugu. Oblačno, sivo... Kao da je kraj Novembra a ne početak leta. Kao da se vozimo po Islandu a ne prema najjužnijim delovima Evrope. Tu negde pre Jagodine počinje i kiša. Posle nekoliko desetina kilometara pretvara se u provalu oblaka. Na par mesta stajemo. Brisači bukvalno ne postižu iako smo smanjili brzinu na 50...60 Km/h. Negde pre Niša-prestaje kiša (rimuje se). Tu se i plaća nazovi auto-put (730 RSD 245Km... s'obzirom da me plin od Bgda košta 1.000 RSD to je pljačka). Pred veče smo u Leskovcu (još 190RSD za 50 Km) kod moje tetke. To je i cilj prvog dana našeg puta. Tu večeramo (šta bi drugo nego pljeskavice) i spremamo se za spavanje...

[bibazoki]

Drugi dan
Polazimo iz Leskovca prema Vranju i granici. Vreme sunčano. Oseća se Jug. Auto-put do ulaska u Grdeličku klisuru, a posle toga dvosmeran ali sa odlično obnovljenim asfaltom. Kako nema mnogo vozila stižemo prilično brzo na granicu sa Makedonijom. Tačnije, oko 11 sati. Nije velika gužva. Čeka se na prelaz oko sat i po. Na graničnoj kontroli nikakvih problema nemamo, samo što je makedonac-granični policajac hteo da me vrati na prelaz za teretna vozila jer je naš autić registrovan kao teretni. Ipak je odlučio da nas ne vraća ponovo u red i tako pređosmo granicu. Ima WC ali nije za priču (mene uvek pri prelasku granice pritisne bešika). Nema ni menjačnice. Barem je nismo spazili.  Nastavljamo put prema Skopju. Od granice je auto-put od prilike u stanju kao i naš do Niša (sramota šta naplaćuju). Do Skopja ili bliže, ne sećam se, putarina (патарина) је 30 DEN (1 Euro= 61,30 Den).
Stižemo u Skopje. Tražimo naselje Vizbegovo jer se tu nalazi Bibina sestra. Nisu se videle godinama. Život čudo, pa je to razlog što sam se ja zainatio da je nađemo, iako nemamo pouzdane podatke gde se tačno nalazi. Kako je to naselje u stvari periferija Skopja, ulazimo u prodavnicu u centru naselja i raspitujemo se. Svi su veoma ljubazni i pedusretljivi. Trude se da pomognu. Ispostavlja se da je jedna od prodavačica u stvari dobra „priatelka“ od Bibine mlađe sestričine, tako da nade rastu. Okrenula je par mobilnih telefona i posle 15-tak minuta bili smo pred kućom. Grljenje, ljubljenje. Suze radosnice... Nagovaranje da ostanemo da noćimo. Ali, pošto mi imamo drugi cilj, uz obećanje da ćemo prenoćiti posle boravka na Ohridu, rastajemo se. Bibine sestričine nas kolima ispraćaju do izlaza iz Skopja i to na auto-put prema Tetovu, odnosno Ohridu.
Malo, malo... pa znak za “патарину”. Malo, malo... pa 20...30 Denara. Ali, kako smo mi na prvoj naplati putarine pri prelasku granice dali 5 Eura i sa kusurom u Denarima došli do kraja auto puta (Tetovo), i još nam je i preostalo nešto Denara, to mu je onda to. Posle Tetova nije auto put ali je odličan put i vozi se bez problema. Policije nema „na svakoj raskrsnici“, ali bez obzira na to trudim se da poštujem saobraćajne znake. Pre Tetova,sa desne strane, uzdiže se Šar-planina, a posle, idući ka jugu,  prema Gostivaru i Kičevu, takođe sa desne strane Korab (2700 i nešto mnv), Bistra(preko 2100 mnv) i Karaorman(preko 2100 mnv). Svi vrhovi koje vidimo u daljini su pod snegom, tako da prilično zastrašujuće deluju. Sela koja vidimo u daljini kao i ona kroz koja prolazimo su mahom albanska i lako su prepoznatljiva po, kao sneg belim minaretima, glavnim obeležjem svake islamske bogomolje.
Niko nas nigde ništa ne pita. Put dobrim delom prolazi kroz prelepe planinske predele i zaista je uživanje putovati. „Gremlin lampica“ uporno svetli. Ja je uporno ignorišem jer autić prede kao mače. Ne čuje se mašina iako su usponi tu i tamo žešći...
Oko pola pet stižemo u Ohrid. Nedelja je. Neradni dan pa ni menjačnice NE RADE. Zato parking naplata radi bez obzira što je Nedelja. I to svuda (30 Den/h). Pitamo naplaćivača parkinga kako da platimo kada nemamo Denare. On poziva dilera kojih ima po ulicama i razmenjujemo nešto Eura i ne znajući zvanični kurs (posle smo zaključili da nas nije klepio po ušima). Ostavljamo autić i idemo do jezera peške. Nije daleko, 10-tak minuta. Prvi utisci su da je tipično turističko mesto, što Ohrid u stvari i jeste. Prilično je sređeno i čisto. Kafići, manji i veliki, prodavničice suvenira, zlatare, burekdžinice i kockarnce na sve strane. Ima ih bezbroj. Tu i tamo presreću nas i nude prenoćište...
Za prvu šetnju, posle puta i prvog dana sa gomilom utisaka, dovoljan je i jedan sat...
Ponovo sedamo u autić i krećemo prema krajnjem cilju. Ribarsko selo Trpajca na oko 18 Km od Ohrida prema Sv. Naumu. Put je sada prilično uzan (вниманувајте, патот е широк 5 метри) аli relativno udoban. Prelazimo i tih 18 Km i stižemo. Sa puta se odvaja sada veoma uzan asfalt sa jačom nizbrdicom i završava se u... kao nekom centru, kao nekim trgom, kao nekog mesta (taj osećaj uvek imam kada prvi put negde dolazim). 20-tak parkiranih automobila po obodu trga i...očigledno...dalje autom ne može. Ispred prodavnice sede dve meštanke. Poluradoznalo nas gledaju. Pitam za „ Villa Filip“ i dobijam odgovor da je to „пеесет метри надолу“... Na moje pitanje da li se može kolima do vile kažu mi da autić ostavim tu gde hoću i dalje peške. Posle se pokazalo da je to u stvari i glavna draž ovog mesta. Ulice su sve, u stvari, stepenice. Naime, selo Trpajca, kada se gleda iz daleka, izgleda da je neko nekada transportovao ogromnim kamionom i da se kamion na tom mestu prevrnuo a da su se kuće prosule iz kamiona i lepo se rasporedile i prilično uredno složile u prelepoj uvali Ohridskog Jezera.
Silazimo bez stvari. I zaista, posle 50-tak metara nailazimo na skromu tablu sa leve strane. „ Villa Filip“ . Dočekuju nas ljubazni domaćini a „glavni“ je unuk Filip. Nasmejani, plavokosi, kratko podšišani dečkić od 12 godina, po kome je kuća i dobila ime. On je, naravno, u dresu FC- Barselona, a na leđima piše... MESSI (J. Afrika je u toku).  Znaju ko smo jer su obavešteni da stižemo. U kući su stalno stari domaćini, dok sin i snaha, sa kojima smo i stupili u vezu preko neta, žive u Ohridu i dolaze povremeno. Vraćamo se po kofere i smeštamo se u sobu na drugom spratu. Soba je sa dva izlaza na terasu. Sa terase se vidi skoro celo jezero, u daljini grad Ohrid, Albanija, okolne planine kao i dvorište kuće sa uredno podšišanom travom, ružama I još nekoliko vrsta cveća u punom cvatu.
U prizemlju je kuhinja za goste koja ima sve što je potrebno za pripremu hrane. Tu je i prostrana terasa sa 10-tak kafanskih stolova. Sve izuzetno čisto i uredno. Naime, posle smo saznali da su do prošle godine držali kafanu ali ih “udavile” dažbine i strogi propisi pa sada samo izdaju apartmane.
Pošto smo se smestili, silazimo do same obale, do koje ima 30-tak metara, bolje reći stepenica. Plaža je vrlo uzan pojas šljunka, dok su bašte nekoliko restorančića mal'te ne iznad same vode. Na prvi pogled deluje zbijeno i pretrpano. Ali nije. Sa obzirom da je mesto jako malo, tu i nema previše gostiju, tako da nema ni gužve. Pogotovo, što smo došli pre početka zvanične sezone.  Kada se tome doda činjenica da su automobili i put prilično daleko, sve navodi na pomisao da je ovde mesto za odmor u pravom smislu reči.
Sedamo u jednu od kafanskih bašti i naručujemo dve pizze, ali polutke. Super je spremljeno. Solidna večera. Koštalo 300 Denara (oko 4,5 evropejskih)...
Noć je došla i vreme da se spava, što ovde može da se pretvori u komu. Zbog mira, nezamislive  tišine i čistog, oštrog vazduha. To smo  kasnije zaključili.

[bibazoki]

 

   Drugi dan, dodatak fotki

[bibazoki]

Treći dan
Ustajemo oko 8h naspavani I odmorni. Plan je da odemo do Ohrida da zamenimo lovu. Stižemo u Ohrid I počinje pljusak. Pada kao da se zarekla. Sklanjamo se od kiše gde god stignemo ali nam baš I ne pomaže. Pokisli smo žestoko. Ipak, nalazimo menjačnicu, razmenjujemo lovu I mimo plana, sedamo u auto I vraćamo se nazad u Vilu.
Kiša posle izvesnog vremena prestaje ali pretnja ostaje. Zbog toga odlučujemo da se prošetamo do mesta koje lokalci zovu ČOKOLSKO a koje je I uredno obeleženo na makedonskom I engleskom. Staza počinje praktično u selu I duga je oko 2 Km. Ide pored samog jezera ali na visokoj  litici tako da se do jezera ne može ni doći. Sve vreme kiša preti a povremeno I rosi. Ali ne odustajemo. Na kraju staze može da se dođe do same vode. Tu silazimo I divimo se kako je čista I providna. Usput smo fotografisali I okolinu I jezero I planinu I bezbroj biljaka, cvetova I šta već ne. Živela elektronika. Kartica od 2 Giga pa fotkaj do iznemoglosti. Posle obrišeš šte ti se ne sviđa, mada je sve lepo…
Kada smo se vratili, dođe vreme za večeru. Normalno, šta bi drugo na Ohridskom Jezeru poželeo nego Ohridsku Pastrmku. Na žalost, nje više legalno nema. Izlovljena je, pa je strogo zabranjeno ribarima da je love. Naš domaćin nam je otkrio da je i dalje tu i tamo love ali ilegalno i da se može naći, ali samo za poznate goste. Ima Mavrovske Pastrmke. To smo i naručili. Dve rakije, lozovače, ogromna mešana salata sa povelikim komadom odličnog sira, dva deci crnog vina i dve porcije pastrmke (700grama). Razbili smo se od klope. 1200 Denara iliti cca 20 Evropskih. To je i najskuplje jelo u kafanici na samoj obali jezera.   Tako prođe i treći dan…

[bibazoki]

  Treći dan, još fotki...

[bibazoki]

Četvrti dan
Kiša ne pada ali preti. Posle doručka odlučujemo da preko planine Galičice pređemo do Prespanskog Jezera. Usput stajemo na par mesta. Na označenom Vidikovcu na oko 1400 mnm zastajemo da gledamo…
Posle još par kilometara je prevoj (oko 1600 mnm) gde opet zastajemo jer se na visovima koji su iznad nas vidi sneg. Tu počinje obeležena planinarska staza dužine oko 10 Km koja vodi na vrh planine. Nismo opremljeni a ni pripremljeni za takav poduhvat pa i ne razmišljamo o tome. U pojedinim momentima poželimo da imamo kuću, kolibu… brvnaru na to mestu i da tu živimo za uvek.
Nastavljamo put koji sada vodi ka Prespanskom Jezeru. Inače, Prespansko Jezero je na oko 200 metara nadmorske visine iznad Ohridskog. Spuštamo se i odlazimo da obiđemo gradić Resen. To je najveće mesto na tom jezeru. Nekada je taj kraj bio jedan od najvećih proizvođača kvalitetnih jabuka koje su se prodavale širom bivše Juge i u Beogradu naročito. Nepregledni zasadi jabuka i danas postoje ali smo kasnije čuli da dobar deo ploda završi u jezeru ili propadne.
Inače u Resenu kao da je vreme stalo. Puno starinskih, oronulih kuća, slabo održavanih stambenih zgrada iz doba socijalizma, ljudi koji očigledno nemaju posla pa sede pored i ljubopitljivo nas posmatraju. Šetamo, razgledamo i fotografišemo. Obići sve u Resenu ne oduzme više od jedan sat.
Sedamo ponovo u Autić pa drugim, malo dužim, ali mnogo ravnijim i boljim putem, odlazimo u Ohrid.
U Ohrid stižemo oko podne. Sunce se sada malo kanda oslobodilo maglovitog zagrljaja oblaka, pa počinje čak i da bude žeško (učimo makedonski,a i nema baš previše razlike osim kada zbrzaju).
Plan je da obiđemo Tvrđavu Cara Samuila, Antičko Pozorište i stari deo grada. Istorijske detalje i činjenice preskačem. Koga zanima, neka gugla do mile volje. Ima na netu sve. 
Hodamo uzbrdo, tesnim uličicama, čas sa stepenicama, čas grubo kaldrmisanim do ulaza u Tvrđavu. Prolazimo pored mnogobrojnih tezgi gde prodaju suvenire a najviše ima čuvenih Ohridskih Bisera, nanizanih na končiće ili natakarenih na kojekakve žičice i to na 1000 načina. Relativno je jeftino tako da mi je sve sumnjivo da ono “Ohridski” u nazivu nije u stvari Šangajski…
Dolazimo prvo do Antičkog Pozorišta. Zaista je veliko i Makedonci ga prilično dobro sredili. Na njemu se inače održava kulturna manifestacija “Ohridsko leto”. Zanimljivo je da se iskopine nalaze između kuća gde stanuju ljudi.
Takođe dok hodamo primećujemo veliki broj crkvica veličine par metara i većih. Kažu da ih je u Ohridu nekada bilo na desetine.
Ulaz u Tvrđavu se plaća. 100 Denara za strance. Mi smo tu bili stranci. Tvrđava je ogromna, odlično obnovljena i konzervirana. Još uvek rade na šminkanju. Fotkamo se, šećkamo, uživamo. Toplo sunce, koje sve jače prži, tera nas nazad u donji deo grada. Usput, dok se spuštamo, razgledamo građevine zidane u starom stilu. Lepo renovirane, očuvane.
Polako se spušta mrak. Vraćamo se u “bazu”- Vila Filip. Primećujem da se ugasila “gremlin lampica”. Zbog nadmorske visine, verovatno…bemliga. Silazimo u kafanicu na večeru, sređujemo utiske u glavama i spremamo se za spavanje i za novi dan…

[bibazoki]

  Četvrti dan, dodatak fotki

[bibazoki]

  Još fotki uz četvrti dan

[bibazoki]

       Peti dan
Plan je da obiđemo manastir Jovana Preteče Bigora- iliti Jovan Bigorski. Ja sam pre 37 godina na nekom putovanju po Makedoniji bio u istom i zapamtio ikonostas izrađen u duborezu koji ne može da se opiše. Mora da se vidi. Po mom sećanju, manastir je na putu od Struge ka Debru. Krećemo. Posle oko 40-tak minuta stižemo u Srugu. Grad je isto lep, prilično uređen. Kao i Ohrid, okrenut turizmu. Treba obavezno videti mesto gde Crni Drim ističe iz jezera. Reka deluje, zbog crne boje rastinja po dnu, da je zaista crna. Treba obići i gradsku plažu. Nekada je bila podeljena na muški i ženski deo. Danas više nije tako.  Na preporuku Čamdžije, koji nas je “na brzaka” ubedio da nas provoza njegovim čamčićem (kajče, učimo i dalje) po jezeru i to u fazonu “koliko daš”, odlazimo da vidimo Prirodnjački Muzej. Ne očekujući nešto posebno, bivamo fascinirani veličinom zbirke koja je izložena. Ima nekoliko hiljada zaista stručno sortiranih vrsta lokalne faune. Od najsitnijih insekata pa sve do ogromnog prepariranog medveda. Videli smo i najveću pastrmku ulovljenu u jezeru. Teška je preko 11 Kg. Čuvar muzeja, kada je čuo da smo iz Srbije, nije hteo da nam naplati ulaznice kao za strance već 30 Denara, kao za domaće. 
 Završavamo posetu Strugi i hvatamo put prema Debru i Manastiru. Put je odličan. Širok sa super asfaltom. Međutim, stigli smo pred sam Debar, a od Manastira ni traga ni glasa. Vraćamo se nazad. Ispred Struge zastajemo na parking i pitamo policijsku patrolu za Manastir. Rekli su nam da se nalazi između Debra i Mavrova. Toliko o mojoj memoriji od pre 37 godina…
Veče se spušta. Svraćamo u Ohrid i u jednoj kafanici (Национален ресторан “ТРЕНД“ u centru blizu pošte) naručujemo dva “tavče na gravče so pleskavica” + mešana solata x 2 + žolta rakija za Bibu + Fanta za mene. Cena 600 i neki denar iliti 10-tak eura. Nismo mogli sve da pojedemo iako smo bili gladni kao onaj preparirani medved iz Prirodnjačkog Muzeja u Resenu.
Vraćamo se u “bazu”.

[bibazoki]

  Peti dan, dodatak fotki

[bibazoki]

Šesti dan
Konačno je osvanulo potpuno plavo nebo. Sunce sija. Posle doručka, puni optimizma, oblačimo kupaće kostime i silazimo stepenastom uličicom do plaže. Ima još nekoliko osoba koje leže na šljunku. Niko se ne kupa. Ulazim do članaka u plićak.  Voda je u minusu iako znam da je to nemoguće (tečna je). Ležimo par sati. Zaključujemo da je lepše i udobnije na terasi našeg apartmana. Skupljamo pinkle pa uz 30-tak stepenica, vraćamo se nazad. Ispred kuće nas dočekuje domaćinov unuk Filip. Kaže da će "дедо Стојан на скору да се врне из лојзе и ке нас тргна со кајче до извор" a što nam je po dolasku obećao. Čekamo… I zaista. Posle oko pola sata smo već u malecnom čamčiću. Udaljavamo se pored obale ka Sv. Naumu. Voda je čista kao suza. Bistra je toliko da se po dnu vide stene i mestimično pesak na dubini od 20-tak metara. Posle oko pola sata dolazimo do izvora uz obalu jezera, koji je u stvari u šljunkovitom plićaku ispod stene visoke više desetina metara. Voda je za piće iako se delimično meša sa jezerskom. Još je hladnija od jezerske. Zahvatamo je u “šišinja” (flaše) i polako se vraćamo nazad.
 Predveče gluvarimo, dremamo i sl.

[bibazoki]

  Šesti dan, još fotki

[bibazoki]

Sedmi dan
Plan je sledeći:
Manastir Sveti Naum, Albanija-probno putovanje (granica je na 2 Km od Manastira), pa oko jezera nazad. Obim jezera je oko 87 Km (obala) a putem je mnogo duže.
Dolazimo do Manastirskog kompleksa. SVE je podređeno turizmu. Ulaz u kompleks, odnosno parking za auto je 60 Denara, šoranje u WC-u 30, vožnja čamčićem do “Biljaninih izvora” koja traje oko pola sata (na vesla, zbog ekologije) do 500 Denara i t.d. Ima dosta organizovanih grupa stranaca.
Ulaz u dvorište samog Manastira, po kome šetaju paunovi i gde sve odiše na hiljadugodišnju istoriju ovog mesta je besplatan. Ulaz u samu crkvu se plaća. Opet ono “ za strance i za domaće”. Pitamo kaluđera koji naplaćuje da li i za nas iz Srbije važi da smo stranci? Uz širok, iskren osmeh nam pokazuje na voštane sveće. Kaže da za nas važi da samo kupimo neku sveću i zapalimo za zdravlje. To smo i uradili…
Ulazimo u crkvicu koja nije velika. Čak tesna, pogotovo kada se zateknete sa nekom malo većom grupom turista što se nama desilo. U jednoj od nekoliko prostorija bez vrata nalazi se kripta sa zemnim ostatcima Svetog Nauma. Ljudi kleče pored stavljajući uho na tamno crveni, plišani pokrov preko kamene ploče i osluškuju. Po legendi, onaj ko zaista veruje, čuće kako Naumovo srce kuca. Ja sam osluškivao i osluškivao ali, ili ne verujem dovoljno ili legenda ne važi. Biba nije htela da testira svoj vernički kapacitet.
 Istorijske detalje o Manastiru koga interesuje, opet na google-u.
Vraćamo se do kola pa krećemo sa zebnjom u srcu ka Albanskoj granici. Zaista smo bili malo uplašeni jer idemo u zemlju o kojoj tako malo znamo a o kojoj se ovde još uvek raspredaju svakakve priče. Po običaju mahom ne proverene i ne potvrđene. Zahvaljujući predrasudama koje imamo o Albancima, a u vezi Kosova, mi ovde sve trpamo u isti koš.
Dolazimo do granice. Makedonac nas pita, sa osmehom, zašto idemo u Albaniju. Odgovaram mu da idemo tamo jer nikada nismo bili pa bismo da popijemo kafu… Srećan put i doviđenja. Dolazimo do albanske kontrole. Nema uobičajene rampe, carinske, niti policijske kućice. Na stotinka metara ispred vidi se da prave veliki, propisni granični prelaz. Prilazi nam neugledna, neobrijana spodoba u nedefinisanoj tamnoj uniformi. Uzima pasoše i saobraćajnu dozvolu i nestaje u nekakvim sklepanim kioscima. Gotovi smo!   Sledi oduzimanje auta, odvlačenje u obližnju žutu kuću, svilen gajtan ili u povoljnijoj varijanti-malj, a potom, vađenje bubrega i svega ostalog iz nas a što je iole zdravo i za dalju upotrebu. Zatim nas bacaju u jezero kao hranu za pastrmke.  Čekanje traje. Vrućina je zato što nema hladovine, sunce prži a ima i debela doza straha I neizvesnosti. Gledamo nekakve, nama nerazumljive, plakate po zidovima. Na njima nešto piše. Pokušavam da odgonetnem šta, ali bez uspeha. Posle oko 20-tak minuta spodoba se vraća. I gle čuda. Ne nosi svilen gajtan već naše putne isprave i Pandicinu saobraćajnu dozvolicu sa sve zelenim “kartončićem” (ne znam zašto, ali tog trenutka mi je palo na pamet zašto se taj neophodni dokument za putovanje kolima u inostranstvo zove KARTON kada je to u stvari prilično tanak PAPIR). Pružajući nam dokumenta poželeo nam je na polu makedonsko-srpskom srećan put.
Krećemo dalje. Očekujemo da su nekome nešto javili i da nas tek čekaju sa bukagijama i zarđalim hirurškim instrumentima u rukama. Posle 7…8… Km očajno lošeg puta stižemo u Pogradec. Mali gradić sa nekoliko ulica. Sve deluje nekako haotično, bez reda, zapušteno. Automobila ima dosta iako je to ralativno malo mesto. Pitam Bibu da stanemo da prošetamo pored jezera ili da popijemo kafu. Odlučno odbija a i ja sam je pitao više da razbijem sopstvene misli i strahove nego što mi se pila kafa. Polako napuštamo grad. Nastavljamo jako lošim, neravnim asfaltom, pored samog jezera dalje. Preko jezera, vidi se Makedonija, “naše” selo Trpejca, i ostala mesta. Pored puta sa svih strana su NAČIČKANI čuveni Enver Hodžini bunkeri raznih veličina. Najviše je onih malih, predviđenih verovatno za jednu osobu. Ima ih, kažu, uz čitavu albansku granicu, duž cele morske obale a kasnije smo videli da ih ima i u unutrašnjosti zemlje. Čuli smo da ih je Enver Hodža izgradio oko 750.000. Kada se diktator plaši svog naroda  i problema u zemlji, to reši tako što ubedi vlastiti narod da su mu svi na svetu neprijatelji i mirno nastavi da vlada, pripremajući narod za odbranu. To znamo i iz vlastitog iskustva.
15-tak kilometara od Pogradeca ipak se usuđujemo da stanemo i popijemo kafu u simpatičnoj, vrlo originalno dekorisanoj kafanici, koja ima stolove na platformama do kojih se stiže preko mostića iznad vode. Mlad dečkić, konobar, zna nekoliko reči engleskog. Sporazumevamo se za dva espresa i jednu Koka-kolu u konzervi. To nas je koštalo 2 Eura. Dao sam mu 5. Zbog potrebe ulazim u WC. Besprekorno je čist. Sapun, papirni ubrusi...
U hladovini, iznad vode, pijemo kafu. Posmatramo okolinu. Opuštamo kao struna zategnute nerve. Pa oni su ipak normalni, bre!
Krećemo dalje. Granični prelaz Ćafasan prema Strugi. Prelazimo granicu kao da je nema. Albanac nam samo traži 2 Eura na ime putarine i ne daje nikakav račun za tu kintu?!?!  I njemu dajem 5. Daleko ti lepa kuća, mislim u sebi. Kasnije će se ispostaviti da nije baš tako.

[bibazoki]

  Sedmi dan, dodatak fotki