Beograd-Skopje-Ohrid-Skopje-Albanija- Crna Gora-Beograd

[bibazoki]

   Osmi dan
Vreme opet šućmurasto. Nema ništa ni od sunčanja a u jezersku vodu mogu da uđu da se kupaju verovatno samo Rusi ili Finci u društvu sa pingvinima, recimo. Odlučujemo da ponovimo izlet na Prespansko Jezero zbog izvanrednih vidikovaca koji su mal’te ne na svakom parkingu na putu prema vrhu planine Galičica. Prešli smo na drugu stranu uz česta zastajkivanja i šetnjice uz razgledanje okoline. U malom mestu Pretor, na samoj obali Prespanskog jezera (koje inače polako ali sigurno nestaje, presušuje) nalazi se veoma lepa peščana plaža. Tu zastajemo i zaključujemo da je voda zadovoljavajuće topla. Ja nisam imao u čemu da se kupam, dok se Biba bućnula i jedini put okupala u Makedoniji. U mali gradić Resen ne svraćamo ponovo, već opet obilaznim, boljim putem, stižemo u Ohrid. Svraćamo u istu onu kafanicu na večeru. Razbijamo se od TELETINE za relativno sitnu lovu. Taj dan se tako i završava.

[bibazoki]

  Osmi dan, dodatak fotki

[bibazoki]

        Deveti dan
Na oko 10-tak kilometara od Ohrida, prema Sv. Naumu, ima ogromna tabla kraj puta na kojoj piše “Mузеј на вода”.  Odlazimo oko 10 sati da obiđemo i to mesto. Naime, tu su arheolozi otkrili na dnu jezera ostatke antičkog naselja koje je bilo na kolju, iznad same površine  jezera. Na osnovu nekoliko otkrivenih drvenih, poluistrulelih stubova na dnu jezera, koje je na tom mestu peskovito i ne dublje od par metara, kao i delova posuđa od pečene gline i kostiju životinja koje su verovatno ondašnji stanovnici jeli,  oni (arheolozi) su rekonstruisali kompletno selo. Nikada nisam shvatao kako  arheolozi znaju kako je to nekada sve izgledalo samo na osnovu nekog kamenčića, delića zemljane posude ili komada ugarka sa nekakve vatre koja se ugasila pre 3…4 hiljada godina. Naprave tako čitavo selo, a pošto nema živih svedoka da stavljaju primedbe, i mi smo sve to lepo pregledali saglasivši se da je sve to baš tako i moglo da izgleda. Pogotovo što su makedonski stručnjaci uložili veliki trud i velike novce da to urade zaista lepo i interesantno. Na brdu iznad nalaze se ostaci nekakve, valjda rimske tvrđave, po kojoj je celo mesto dobilo ime – Gradište. I te zidine su kvalitetno obnovljene i konzervisane dok je svuda okolo posađena trava koju super zalivaju i održavaju. Ima puno klupa od drvenih oblica, stolova, senika za sedenje i uživanje u lepom pejzažu, pogledu na Jezero, čistom vazduhu, tišini…
Odmah pored praistorijskog grada je Autokamp “Gradište”. Organizovan pre više desetina godina, za vreme socijalizma, još uvek u funkciji, mada ne baš u besprekornom stanju. Ima lepa šljunkovita plaža uz koju su, u hladovini postavili skupe kamp-kućice i ograde makedonski kajla-mafijaši kao i nekoliko tipično plažnih kafića. Mislim da je tu, kada je sezona u jeku i kada je moguće kupati se u jezeru, barem za naš ukus, previše gužve i buke. Šetkamo neobavezno kroz autokamp i po plaži.  Sedamo u Autić i pičimo u bazu.
To je naše zadnje noćenje pa moramo da regulišemo plaćanje smeštaja sa domaćinom Stojanom, a i rešili smo da kupimo nekoliko flaša njegovog vina koje on lično pravi i koje smo probali.
Pitamo ga za vino i za cenu. Kada nam je rakao da je 500 Denara cena ja sam pitao da li je to za jednu flašu?  Na to se on nasmejao i rekao da 6 flaša koje smo hteli da kupimo košta 500 Denara.  Ne znajući kako da se odužim, dao sam im 20 Eura za unuka Filipa, koji je prethodnog dana otišao u Ohrid da uzme đačku knjižicu. Kako je skroz odličan đak a i jako dobar dečko, to smo namenili njemu. Normalno, dodali su još dve vlaše vina, onako kao gratis.

[bibazoki]

  Deveti dan, dodatak fotki

[bibazoki]

    Desti dan
 Ustajemo oko 8h. Pakujemo se. Pre samog polaska domaćica, Vera, donosi i flašu lozovače na poklon. I to isto oni sami prave. Nije kao crnogorska. Lepša je, verujte mi.
 Polazimo prema Skopju kod Bibine sestre (mpja svastika ili б'лдаска) jer smo obećali da ćemo opet svratiti kod njih. Vraćamo se istim putem preko Kičeva, Gostivara i Tetova. Stižemo u Skopje kod rodbine taman na ručak. Pre ručka paša-баџанак i ja, načinjemo ohridsku lozovaču i “gradiramo” je. Sedenje, razgovor, zafrkancija, smeh… Uveče “скара”-roštilj. Društvo se uvećava jer dolaze i komšije. Svi stariji su Jugonostalgični do bola. Mlađi baš i ne znaju, tako da su indiferentni. Ali svako je zaista ljubazan i spreman na šalu. Sedeljka u dvorištu traje do duboko u noć. Imali smo sreće i sa vremenom. Nije kiša a ni paklena Skopska vrućina koja ume u to doba godine da ode na preko 40 stepeni.

[bibazoki]

   Jedanaesti dan
Plan je da nas Bibina sestra i zet malo prošetaju kroz Skopje. Zovemo taksi. Jeftiniji je nego u Beogradu. Dovozi nas na čuveni Bit-Pazar. Ogromna, polupokrivena pijaca. Deluje orijentalno, slično bazarima. Zbog vreve naroda, prljavštine i nereda, odmah shvatiš da si se približio Istoku. Malo šetkamo po pijaci pa odlazimo da vidimo “Tursku Čaršiju” koja je u produžetku naslonjena na Bit-Pazar. Uzane uličice. Bezbroj zlatara, prodavničica suvenira i ostalih stvarčica koje, kada kupiš, posle par minuta shvatiš da ti uopšte u životu neće trebati. Okolina toliko podseća na turske bazare i verovatno zbog toga, a i zbog Turaka, kojih u Skoplju još uvek ima, nosi ime Turska. Bio sam u Sarajevu, na čuvenoj Baš-Čaršiji, ali ova je daleko veća, sličnija nekoj Blisko-Istočnoj i mnogo živopisnije izgleda.
Odatle odlazimo prema Vardaru. Kameni most, star valjda koliko i reka, neodoljivo podseća na Mehmed-Pašin u Višegradu. Preko reke se vidi Skopska Tvrđava (Skopsko Kale)  koja je, u stvari, bila prestoni grad Cara Dušana, pošto ga je preselio iz Prizrena, i u kojoj je krunisan za cara, iako tvrđavu nije on zidao  nego osvojio od Vizantije (toliko o tome da Srbi nikada nisu bili osvajački narod). Impresivno deluje jer je ogromna.
Vrućina je sve žešća. Sedamo u senovitu kafanicu na šetalištu pored Vardara da odmorimo i osvežimo se. Nije jeftino ali nije ni deračina, iako je mesto manje-više ekskluzivno.
Vraćamo se taksijem nazad i posle još razgovora druženja, ležemo na spavanje jer sutra putujemo dalje.

[bibazoki]

  Jedanaesti dan, dodatak fotki

[bibazoki]

   Dvanaesti dan
Opraštamo se od rodbine. Po savetu Bibinih sestričinki, umesto da u Albaniju uđemo kod Debra, zbog lošeg puta ka moru, odlučili smo da idemo ponovo na Ohridsko Jezero pa da uđemo kod Struge na prelazu Ćafasan. Sada prema Ohridu idemo nešto dužim ali zato mnogo interesantnijim putem preko Mavrova, kanjonom reke Radike i preko Debra. Ispred Debra svraćamo sada u Manastir  Sv. Jovan Bigorski. Manastir je pre neku godinu imao požar. Srećom, crkva i fascinantni ikonostas nisu oštećeni. Izgoreli deo se intenzivno renovira. Ulazimo u crkvu. Razgledamo rezbarije u drvetu koje su rađene od 1803 do 1834, valjda. Ne može se opisati kako to izgleda a fotografisanje nije dozvoljeno. Fotkamo malo napolju u dvorištu Manastira, kao i okolne planinske vrhove pod snegom.
Nastavljamo put kroz Debar. Za oko sat i po smo na granici sa Albanijom. Bez ikakvih problema ulazimo ponovo ali sada smo već, što se te zemlje tiče, džombe, pa nas ništa ne može iznenaditi. Prevarili smo se. Pored puta, malo po prelasku granice, smo videli bezbroj šmrkova koji izbacuju vodu visoko kao fontane … reklamiraju pranje auta. Ali ima ih bezbroj. To nas je pratilo na čitavom putu kroz tu zemlju. Negde sa tim improvizovanim vodoskocima, negde bez. Ima ih mnogo. Normalno, tu su i neizbežni bunkeri, tu i tamo po neka ogromna, sablasno zapuštena građevina. Uspomena na industrijske gigante iz prošlih vremena. Nigde nisam video toliko starog gvožđa ostavljenog pored puta kao tamo. Ima ga svuda. Izgleda da ga niko ne sakuplja. Odličnim putem, ne mnogo slabijim od Ibarske Magistrale, stižemo relativno brzo u Drač. Dosta veliki grad i prilično lepo uređen. Parkiramo kola u centru grada i izlazimo da prošetamo. Grad je skoro pust jer je u toku utakmica na Svetskom prvenstvu. Ulica koja vodi prema moru podseća malo na Kn. Mihajilovu, mada je dozvoljen saobraćaj osim u večernjim satima. Dolazimo do mora. Na levoj strani vide se lučke dizalice. Ima ih desetak. Drač je dosta jaka luka. Iz njega redovno saobraćaju trajekti prema Italiji, Grčkoj, Hrvatskoj… Na desnu stranu vodi dosta lepo uređeno šetalište pored mora. Sedamo u jednu baštu uz samo more na kafu. Ljubazan kelner, na dobrom engleskom, pita šta želimo. Dva dupla espressa i flaša vode 0,5 košta 200 leka (1 Euro=130 Leka). Uz šetalište vodi prometna ulica gde su nanizani luksuzni hoteli. Puno ih se gradi i to ogromnih. Dosta podseća na Turske turističke centre.
Pošto nam nije plan da ostajemo u Draču, nastavljamo dalje prema Skadru. Na mapi koju smo kupili pre u Ohridu, ucrtan je auto-put. Međutim, to je još uvek nešto u izgradnji i do te mere haotično da treba biti izuzetno oprezan jer Albanci jednostavno ne znaju da voze a jurcaju žešće. Svi koji imaju auto, imaju u glavnom Mercedese (možda i 70%). Ima dosta baš skupih, novijih modela. Predpostavljam da je tako u primorskim, bogatijim delovima, dok u unutrašnjosti verovatno i dalje vlada beda, koju često srećemo dok putujemo. Nekoliko mesta kroz koja smo prošli pokazuju kontraste koji se lako uoče. Pored bednih, oronulih, ružnih zgradurina iz vremena Enver Hodže, urađene su ili se zidaju velelepne vile novopečenih bogataša, kao i luksuzne zgrade sa mnogo mermera I stakla.
Put od Drača do Skadra traje oko dva sata. Može i brže da se stigne ali smo mnogo vremena izgubili prolazeći kroz neki usputni gradić (nema obilaznice) a ulice kroz koje smo prošli su sa takvim ogromnim rupama da svi voze 2 na sat, inače, ode karter. Albanija, jebiga.
Stižemo u Skadar I odlučujemo tu da noćimo. Već se smrkava a cilj nam je da obiđemo tvrđavu-čuveni Skadar na Bojani.
Ima nekoliko hotela po centru. Ne znajući cene noćenja, vraćamo se par kilometara van grada i u Motelu pored puta pitamo mladog momka koliko je noćenje po osobi. Na solidnom engleskom nam odgovara da je 10 Eura po osobi + doručak (omlet-kajgana). Insistira da prvo vidim sobu pre nego što odlučim. Nije Hilton, ali je čisto i pristojno. Ima i kupatilo, WC. Sve je na relativno solidnom higijenskom nivou. Na logično pitanje da li smo bezbedni i mi i auto na parkingu pored, s’obzirom na srpske tablice, uz osmeh odgovara da nema nikakvih problema i da ćemo mirno spavati. Iznosimo stvari i vraćamo se u restoran jer smo mrtvi gladni. Dve žice šiš-kebap (ražnjići i to teletina)+dve salate mešane, dosta glomazne+dve male flaše vode+dve odlične TURSKE kafe + noćenje sa doručkom i još dve kafe pre doručka odmah su nam naplatili 31 Euro. Dao sam 35.
Noć je prošla prilično nespokojno. Malo zbog nelagodnosti (svašta ti prolazi kroz glavu), malo zbog sparine a malo zbog vozila koja zvrndaju dosta prometnim putem pa kao da idu kroz sobu.

[bibazoki]

  Dvanaesti dan, dodatak fotki

[bibazoki]

   Tinaesti dan
Ujutro ustajemo poluodmorni. Posle doručka odlazimo u Skadar u obilazak. Vrućina se pojačava. Iznad samog grada Skadra je ogromna tvrđava - iz narodne pesme čuveni Skadar na Bojani. Inače, zvanično ime je “Tvrđava Rozafa” prema Ilirskoj legendi o zidanju Skadra na Bojani a koja se ne razlikuje od srpske verzije o tri brata i tri verne ljube, gde se umešala vila iz gore koja ruši temelje tek započetog grada, sve dok jedna od tri žene, Gojkova, najmlađa i najnaivnija,  ne bude uzidana rukom Rada Neimara, glavnog majstora, u zidine. Na njenu molbu, Rade Neimar ostavlja otvore u zidu gde su joj dojke da bi mogla da doji mlađanog sina Jovu i na očima, da bi mogla da gleda put Gojkovih dvora kada će joj dragi doći. Ispred ulaza u tvrđavu i dan danas se sliva voda verovatno od nekog podzemnog izvora a po legendi, to još uvek teče mleko iz dojki zazidane žene, bila ona Feriza ili Gojkova ljuba, sve jedno. Ionako je grad Skadar kroz svoju više hiljada godina dugu istoriju bezbroj puta menjao vlasnike i osvajače. O tome, koga interesuje, može naći mnogo više na netu. Nije loše da, ako se uputi tamo, prelista internet. Mi nismo, a trebalo je…
Sam grad Skadar je živ sa bezbrojnim radnjicama i uličnom trgovinom svega i svačega. Ima stari deo grada gde su uzane uličice bez trotoara. Ograde od visokih zidova oko kuća, ozidane su uz sam kolovoz. Kontrasti su ogromni i lako uočljivi. Pored preskupih džipova i automobila od stotinak hiljada Eura prolaze sirotinjska kola, prosjaci, beda… Pojedine kućice, naherene i oronule, sklone padu, kao da samo čekaju jaču kišu ili oluju da budu sravnjene sa zemljom a tik uz njih velelepne palate u stilu Karić dinasty…
Videli smo nekoliko džamija ali i veći broj crkava. Naime, u Skadru je stanovništvo Muslimanske i Katoličke veroispovesti a ima i Pravoslavaca. Vekovima žive u slozi. Tu je sedište Katoličke Albanske nadbiskupije.
Odlučujemo da nastavimo dalje, prema Crnoj Gori. Na izlazu iz Skadra, nalazi se isto jedna od atrakcija. Naime, most preko reke Bojane, za sada jedini a koji mora da se pređe, napravljen je valjda pre 100 godina. Prekriven je daskama i uzan toliko da dva putnička automobile ne mogu da se mimoiđu. Oduševilo me što je na početku mosta, na levoj obali, postavljena tabla-putokaz, na kojoj su napisali Dubrovnik xxx Km, Split xxx Km, Munchen xxxx Km, Berlin xxxx Km, Paris xxxx Km (ne znam rastojanja pa sam iksirao, ali su pedantno upisana). Nismo slikali jer smo brzo prošli a saobraćaj je dosta živ. U momentu dok smo mi prelazili most, na istom je bio i Albanac koji je jahao na MAGARCU…
Vozimo se uzanim ali dobrim putem, mestimično okićenim bunkerima zaraslim u korov, osim tamo gde su ih domoroci pretvorili u šupe. Zbog blizine granice ima ih bezbroj. Posle oko pola sata stižemo na granicu. Prelaz su albanci I crnogorci lepo racionalizovali pa se sve obavlja od jednom. Naime, obe pogranične kontrole su zajedno. Neočekivano ažurni i jedni i drugi. Opet ona DVA Eura za putarinu po Albaniji (platili u Albanskim Lekima, ostalo nam), doduše sada sa priznanicom,  kao i 10 Eura, ekološka taksa crnogorcima, za koju dobijaš fiskalni i nalepnicu da nalepiš na šoferku kao uočljiv dokaz da si platio (važi godinu dana). Svi su veoma ljubazni, dobro raspoloženi, nasmejani… Šale se. Iznenađujuće, zaista…
Nastavljamo put ka Ulcinju i Adi Bojani. Put nije baš previše širok, krivudav je a mestimično je i neravan. Vozi se do Ade Bojane oko jedan sat jer pazim na ograničenja brzine. Mislio sam da je to bliže.
Stižemo na već poznato mesto- Auto kamp Ada Bojana. Raspremamo se, montiramo šator i lepljivi od znoja i prethodnog dana, odlazimo na plažu. Bez gaća, of course!
U suton se vraćamo u kamp gde nas očekuje milijardu komaraca. Iako je kamp savršeno čist kao i mokri čvor u istom, crnogorci ništa nisu preduzeli da iskrče šišljake koji ga okružuju gde je leglo ovih nemilosrdno dosadnih stvorova. Mažemo Autan, palimo one zelene spirale i to pomalo pomaže. Umorni od dana, osećajući u napred da će nam noć pomoći, ležemo na počinak

[bibazoki]

  Trinaesti dan, još fotki

[bibazoki]

  Četrnaesti dan
Kao starim kamperima, široki luft-madrac nam je pružio sasvim zadovoljavajuću udobnost da bismo se lepo naspavali i odmorili. Ovaj dan, osim izlaska na predivnu (nudističku) plažu, nemilosrdno vrelog sunca, kupanja i gologuze šetnje po plićaku, nema nekih drugih zanimljivosti.
Svakome ko nije bio na Adi Bojani a voli da mu voda miluje  #&%*?!=+;# , preporučujem od sveg srca da ode na Adu Bojanu.
      Tamo, kao da je vreme stalo. Svakog trenutka očekuješ da iza prelepih, polupodivljalih zasada lijandera iskoči Mira Banjac u pratnji Petra Božovića i lepe Mire Furlan u uniformi kaluđerice-iskušenice ili pak da vidiš brkatog, neobrijanog stražara sa karabinom u rukama i Titovkom na glavi kako u busiji iza nekog čempresa vreba voajere užagrelih očiju, da ih goni kroz nepregledne žbunove trnovitih kupina, kao u čuvenom filmu “Ljepota poroka”.
      Konobari su uniformisani po modi s’početka sedamdesetih. Crne cipele, crne dugačke pantalone, bela košulja, crni prsluk. Zbog paklene vrućine, a što moraju da budu tako odeveni, valjda, svi su usporeni, mrzovoljni i minimalno gostoljubivi. O crnogorskom primorju mislim da nije više vredno trošiti reči. Prelepa okolina ali naopako iskorišćena. Ili je prenatrpano i zagušeno ili pak zapušteno, kao Ada.  Sve je već rečeno i svi znaju.
     Inače, u samom auto-kampu nije gužva. Kada smo mi bili, tu je bilo još oko 10-tak, mahom kampera, kamp-prikolica, kao i nekoliko šatora. SVI su bili stranci osim nas. Uveče je tišina ne računajući zrikavce i žabe kojih ima u, stotinak metara udaljenoj Bojani ili bolje reći jednom od više tokova ove reke koja se tu, čista kao suza, formirajući razuđenu deltu, uliva u more.
Na delu plaže koja je blizu zidanih bungalova ima više kupača.  Ali, dovoljno je prošetati 200-tinak metara peščanom plažom prema Albaniji i… SAM SI. Najbliži komšija ti bude na 20…30…50 metara. Ljudi su većinom porodično. U parovima ili sa decom.
Toliko o tome.
Uveče opet ljuta borba sa moskitosima (Biba se setila Albanki iz Skadra pa se adekvatno zaštitila) uz pokušaje da odigramo koju partiju remija…pa leganje i spavanjac.

[bibazoki]

    Petnaesti dan
Potpuno isto kao i prethodni.
Zbog obaveza, moramo sutra kući iako nam se dopalo.
Uveče, opet mala bitka protiv kamaraca uz već pomenuta pomagala. Ležemo da se odmorimo za povratak.

[bibazoki]

    Šesnaesti dan 

Oko 8 sati ustajemo, polako se pripremamo i krećemo. Put od Crne Gore do kuće mislim da je većina prelazila i više puta tako da nije potrebno posebno opisivati. Granica, apsurdna do bola, kao i sve ostale koje smo prešli, prelazi se bez problema. Naime, usput smo malo filozofirali.Velike švercere, krimose i lopurde, ni najstrože kontrole na granicama neće sprečiti da se bave čime se bave. Naime, oni su i te kako povezani i međusobno i sa državnom politikom i birokratijom da prelaze granicu noseći šta god hoće i to kamionima a ne autićima. Sitan šverc se obavlja preko zilion kozjih staza po balkanskim gudurama i mislim da jako teško ili čak nikako, to može da se spreči. Zbog toga, svi ti granični prelazi su više politički, a i da eto, zaposle ljude, a na teret budžeta “bogatih” država kakve su ove kroz koje prođosmo.
 Uz usputno jednosatno odmaranje u hladovini, negde posle Prijepolja, radi kolpe i kafice u vlastitoj režiji, oko 21 sat stižemo kući…
Sve u svemu:
Cela “ekspedicija” koštala nas je oko 800 Eura sa gorivom (gas). Prešli smo 2700 Km. Pandica je radila k’o satić. Da mi se pruži prilika, sutra bih, bez razmišljanja, ponovio isti đir.
Napomena:
Osim jedne Pande sa italijanskim tablama u Makedoniji NIGDE van Srbije nismo sreli ni jednu jedinu Pandu. Jednostavno ih nema, ili mi nismo videli.

[gibanitza]

Pročitah putopis u dahu!!!

Zoki, svaka čast! Zavidim vam!